Mrzim svog brata

Pre skoro godinu dana iznenadila me je poruka mog blog, a i uzivo prijatelja Baneta (nije me kresnuo). Rekao mi je tada da je napisao knjigu i da ce mi vrlo brzo poslati primerak na kucnu adresu (nikad nije bio). E sad cemu iznenadjenje, prvo u tom periodu sam bila neaktivna na blogu i potpuno neupucena sta se desava, drugo nisam ocekivala da bih ja bila jedna od prvih koja cita njegov prvenac (tu me je dirnuo, ne prstima). Elem, nisam ja jedna od onih koji stalno citaju i mogu da se pohvale nekim brojem, pa ni bitnim naslovima. Stigla mi je vrlo brzo i ja sam je iz neobjasnjivog razloga procitala u roku od dva sata. Cak me ni tematika ne zanima. Hocu da kazem da ne znam zasto ovo nisam uradila do sada, ali htela bih ovde javno da uputim blog zahvalnost i jedno veliko bravo. Nijednu knjigu nisam procitala u jednom dahu osim ove (ako ne racunamo „Malog princa“). I stvarno sam u glavi odgledala jedan dobar film citajuci. 🙂

A i kako drugacije mogu posle onakve posvete 😉

Volim te na neki skroz lud nacin.

Majke mi, nismo.

Svinja

15.7.2012.

„Ljubavni život mi izgleda kao bašta kroz koju je protrčala svinja.“

„Moja svinja obrnula još jedan krug.“

15.7.2018.

Bašta sada ima ogradu.

A svinja je uvek svinja.

Teror

„Koliko ti imaš godina?“

„33“

„Jbt, pa ti treba da se udaš pod hitno!“

***

„Jao sve mi spada, pila sam cedjeni limun sa peršunom po receptu sa interneta i vidi kako deluje. Nego mogla bi i ti malo da smršaš.“

„Da mogla bih, vec sam uspela.“

„Da da znam kakva si bila zato i kažem.“

***

Počeću da mrzim samu sebe zato što sam pristojna, jer ovo zaslužuje odgovore.

Izvini, ulico, što hodam slobodno ovako neudata i sa 5 kg više nego što smem.

Ima nade

Bilo je rano prolece. Jos se vreme nije ustalilo. Stajala sam na stanici. Sa mnom je cekala tamnoputa devojcica, blagog osmeha i vedrih ociju. Nije imala vise od desetak godina. Bio je to jedan dobar dan mada jos uvek nisam znala zasto. Sijalo je sunce i po prvi put te godine izasla sam kratkih rukava. Odjednom navukose se oblaci. Vetar je poceo da raznosi kapi. U minutu postalo je hladno i mokro.

„Hocete jaknu da Vam dam ako Vam je hladno?“

Bio je to jedan dobar dan.

Dobro je biti ja

   Progovorila bih na dupe, pa sam resila da to obavim ovde. Svesna da sam ovo mesto upravo nazvala svojim toaletom pokusacu da kazem bas ono sto sam htela. I ako ne uspe, jbg, pravite se da ste me razumeli.

   Negde pocetkom godine potpuno sam izgubila volju da zapisujem ono sto me muci i sada sam gotovo sigurna da mi to nije bio pametan potez. Jedno lose preko drugog i zaboravila sam od cega je pocelo. Upravo zato mi je sluzio blog. Da sacuvam stare osecaje od zaborava. Mislila sam da je mozda bolje da ipak to nikako ne ovekovecim, da ce tako nestati. Prevarila sam se. Da bi se izvukao iz problema, resavanje moras da pocnes od korena, ne u hodu. Jer kad krene, samo ide. I negde na pola puta izgubis se i depresija te uhvati i stegne. Napravi od tebe nesto sto uopste nisi. Prestanes da vidis sebe u ogledalu. Pa onda prestanes i da se gledas. Zuris u plafon po ceo dan kao budala. Kao da je zid ikada resio neki problem. I onda potpuno neplanirano i bez razmisljanja uradis nesto sto ti tad deluje kao izlaz. Kao razmisljam mesecima pa mi nista dobro donelo nije, mozda bas treba da se desi nesto tek tako.

   I odvedu me daleko od buke, ljudi, kompa, svega sto mi ovde cini dan. Dobra namera. A onda je pao mrak. I shvatila sam da to nije za mene. Shvatila sam da to nisam ja. Shvatila sam da uopste ne moram da odem bilo gde da bih nasla mir. Jer mir je u meni sve vreme. I imam ga dok sam ovde gde jesam. Gde mi je mesto. Nikada mi drazi nije bio ovaj grad nego te noci. Dobila sam zivotnu samarcinu. I povratila sam se. Shvatila sam koliko je meni u stvari dobro. I da sam srecna. Samo mi je bilo jako dosadno. Nema razloga da mracim i da se gubim. To nisam ja. Ja sam ona koja voli zivot, ljude, sunce, miris Dunava. Ja sam ona koja voli i koja se ne plasi to da pokaze. Pa nek su i pogresni. Jedan sigurno nece biti. A do njega valja hodati.

   Ja sam slatki plavi narcis, emotivna aspida, ljubomorno prase, cvetic, bejbe….ja sam Helena, imam 30 godina i zeljno iscekujem svoj novi ljubavni nadimak.

Diplomirana

   A imala sam spremno sta cu da napisem kada se svecano po ko zna koji put budem vratila nakon duze pauze. Sada vise nisam sigurna da je to ono sto hocu da kazem. Ono sto je najvise uticalo na to da mi se paucina nahvata na blog, jeste da mi se razbolela tastatura, pa je njeno lecenje trajalo taman onoliko koliko i nedostatak para. U medjuvremenu je uspelo jos par stvari da iskrsne, a i prica zvana “sredjujem zube” jos uvek traje. Ajde bar imam lepsi osmeh ako nista drugo.

   Imam i razlog vise da se smejem od pre par dana. Pustolovina zvana studiranje dozivela je svoj kraj. Poslednja epizoda je zavrsena. Sega Mega game over. Sada mogu da se obesim na biro za nezaposljavanje. Svi me pitaju kako se osecam. Pa isto kao juce. Nije da se nisam radovala, samo ne vidim da ima smisla da skacem od srece. Predugo je trajalo, a i nisam sigurna da volim sto je gotovo. I onako nista ne znam da radim, osim da studiram. Mozda da upisem jos jedan faks, pa da se obezbedim sta cu raditi narednih deset godina. Salu na stranu, zaista ne znam sta cu sa sobom.

   Opet neka depresija u vazduhu. Nista se ne desava, a kad mi se desi onda mi ne valja to sto se desava. Ne moze mi se ugoditi. Bilo je malo srece na trenutak, ali proslo je brze nego sto je nastalo. Pomerilo mi se tlo pod nogama, opet guzicom o pod. Eto sada bih da se vrati, a nije bilo dobro.

   Volela sam kada je dolazio, ali ne i sebe pored njega. Prijao mi je taj privid srece koji je nastajao kada je tu. Onda bi otisao i sa sobom to odneo. Ostajala sam sama sa svojim mislima o nemiru koji zivi. Vise nisam bila sigurna da li vise volim da se krijem iza lazi ili da podnosim stvaran bol. Sada ne znam da li sam uopste ista volela. Pustala sam da bude kako mora. Nista nisam radila. Samo sam sedela i pustala da se desava mimo moje volje. Mogla sam danima da se ne pomerim. Bezvoljno. Zaboravila sam momenat kada je sve pocelo. A koliko mozes da se ne setis kada imas tek trideset.

   Falilo mi je ovo.

Imam nesto sto retko ko ima

   Neko me podsetio skoro da sam blogerka. A i sanjala sam da me je neko od vas pitao gde sam. Pojma nemam. Sve se nesto desava, a nista se nije promenilo. Danas sam nesto nervozna, inace sam dobro.
   Nikako da izadjem iz renoviranja stana. April, kada je sve pocelo izgleda tako daleko, a opet kao da sam juce sedela u starom ambijentu. Jedno je sigurno, cuvena recenica “Majstori su stoka.” potpuno je istinita. Narocito ako celu pricu pokrenu dve zene, bez podrske. Sada kada bi me neko pitao za savet, rekla bih samo jednu stvar. Muskarac od 2 metra i 200 kila i sve ce ici po planu.
   Preziveh operaciju na vilici pre nedelju dana. Konacno sam ostala bez poslednja dva mlecna zuba. Izgleda da se mom organizmu taj decji momenat jako svideo pa ih je zadrzao toliko cvrsto da su morali da mi seku kost da bi ih izvadili. Zabetonirali se mucenici. Kazu anomalija neka urodjena. Guglala kasnije, pise da to ima oko 5 % ljudi. Osecam se tako posebno. A i slikali se tamo svi sa mojim snimkom kao da sam neki fenomen. Danima sam imala modrice i male otoke po bradi. Drugarica prvo rekla da izgledam kao hrcak, kasnije se predomislila. Kaze kao da sam imala sex sa divljom zivotinjom. Bolje da ne kazem sta je drugu palo na pamet. Meni sve to smesno i svima pricam da me zubar tukao. I njemu smesno. A u stvari bitno je da sam dobro prosla i da nemam bolove. Svi pitaju sto sam isla sama. A jeste, posle jos da ja smirujem tog nekog zbog onog sto se meni desilo. I onako zvuci strasnije nego sto jeste.
   Ide neko dete ulicom i jada se telefonom kako mu je falio poen za 5. A ja hodam za njim sa zasivenom vilicom sva modra i mislim se kako je nekada sve bilo jednostavno. I kako mi je to bio najveci problem, taj poen za 5.  Naravno, smejala bih se naglas, samo da mi usta nisu u tom momentu jos uvek bila kao majmunska guzica bez osecaja od anestezije.

   Sve u svemu, biti poseban ume da bude zajebano. 

Super secko je moj novi najbolji prijatelj sada, a meni se jede krmenadla. 

Oci boje dima

I dok su drugi ispisivali nove redove, ja sam se bavila brisanjem starih. Najbitnija prica prosle godine otisla je u kantu, barem ovu sajber, posto sve napisano cuvam u kompu. Razlog? Bilo bi lepo verovati da ce time da se izbrise iz zivota, ali cak ni to me nije navelo da to uradim. Jednostavno nema vise potrebe ovde da stoji. A da je postalo nebitno, ne bih o tome govorila i sada.

Cutim mesecima, rekoh naucicu da pisem srecna. Nema sanse. Nije da ostavljam iza sebe neki posebno dobar period, nego pokusavam da nadjem drugu inspiraciju. Ali izgleda da je to jedino sto me cini tuznom. Ne mogu da se nazovem nesrecnom, ne osecam se tako. Mozda u odredjenim momentima. Ali momenti su i onako prolazni.

Mlatim praznu slamu, vidim i sama. Ni na sta ovo vise ne lici. Bice ovo jos jedan los jun. Cesto sam spominjala blog koji se tako zvao. Bas u jednom od tih losih, ja sam napisala prve blog redove. Sada mi te muke izgledaju smesne. Cak se i dobro secam kada sam izgovarala da cu se tome jednog dana smejati. Kada prodje vreme, a proslo je osam godina.

Volela bih da ponovo napisem “Crnu lastu” . Ne bas nju, nego nesto slicno. Mrzim sto sada nisam u stanju da proizvedem nista osim ovih obicnih redova. Da, tako nesto nastalo je kada i najveci bolovi do sada. Ali ne, nije dobro ovako. Dao mi Horhe rok do 1. Juna za novi post. Razocarala sam.

Volim tišinu i letnje noći. Volim gola ramena i sveže opranu kosu. Volim usnama iscrtan mrak. Dva oka u kojima zvezda ima. Ona koja zaslepljeno vide. Oči boje dima.

Stid

   Osecao se svez miris asfalta, kako to obicno biva posle kise. Dan je poceo pljuskom. Leto je te godine zavladalo neocekivano rano. A i dugo je lisce zadrzalo na granama. Sve je bila laz.

“Ides?”

“Znas kako ja ljubim svoje drugarice?”

Zagrlio je rukom oko vrata, privukao sebi i poljubio u obraz.

“Ja ne volim oci poput tvojih. A moj brat kad bi ih video, odmah bi se zaljubio u njih.”

    Stajala je presvucena stidom i ponekim tragom maskare od prethodnog dana. Cekala je da mu se usne jos jednom razvuku i daju znak da je to bila neukusna sala. Bio je ozbiljan.

   Odbijala je svaku pomisao da ima zle namere. Gledala je njegovim ocima, onima u koje nije zelela da se bilo ko zaljubi. Zeludac joj se zgrcio.

   Zakopcao je kosulju. Na silu se nasmejala.

“Hoces da proveris oko pet da li sam budan?”

“Hocu.”

   Zakljucala je vrata za njim. Sunce je sijalo. Sve je bila laz.

…

   Desilo se nesto neobjasnjivo s pocetkom ove godine. Svi kazu da izgledam svezije i bolje od kako sam se vratila. Neki cak pomisle da sam se zaljubila. A nisam, nazalost. Moj odgovor na to je vrlo jednostavan, promena sredine. Da li je jedini i najtacniji, nisam sigurna. Odlazim ja redovno, pa se ne vracam ovakva. Ali nije da se bavim razlozima za moj iznenadni bolji “izgled”. Ono sto je sigurno, zaista se bolje osecam. I neka bude da je to moja novogodisnja odluka. Tacka.

   Kaze drugarica da vezemo crven konac oko ruke, maler da nas ne bije kad zakoracimo u novu godinu. Ajde reko, i onako sam sujeverna. Sta me kosta, osim tri kruga konca. A ne moze da skodi. Kakav placebo. Zvuci smesno, ali mene dusa vise ne boli.

   Da li si diplomirala? Evo samo sto nisam.

   Da li si se zaljubila? Bar u idiota nisam, kad vec nisam.

   Da li si smrsala? Nisam se ugojila.

   Da li te boli glava? Kad zaboli, znam da je na ramenima.

   Kaze horoskop da budem strpljiva do jula, kada me ceka neki totalni obrt u ljubavnom zivotu. Nadam se da je astrolog sebi obezbedio parcelu na groblju, ako se ovo ne desi, trebace mu od sredine leta.

   Trenutno je sve ok. Necu da trazim razloge. Bice jos bolje, jer mora. Uverena sam u to. Naucicu da koristim blog srecna.

   Tri tacke.

P.S. Ovo „svezije“ zvuci kao da je stigla svinjska butkica u mesaru.