Dobro je biti ja

Published 15. августа 2015. by tresnjica

   Progovorila bih na dupe, pa sam resila da to obavim ovde. Svesna da sam ovo mesto upravo nazvala svojim toaletom pokusacu da kazem bas ono sto sam htela. I ako ne uspe, jbg, pravite se da ste me razumeli.

   Negde pocetkom godine potpuno sam izgubila volju da zapisujem ono sto me muci i sada sam gotovo sigurna da mi to nije bio pametan potez. Jedno lose preko drugog i zaboravila sam od cega je pocelo. Upravo zato mi je sluzio blog. Da sacuvam stare osecaje od zaborava. Mislila sam da je mozda bolje da ipak to nikako ne ovekovecim, da ce tako nestati. Prevarila sam se. Da bi se izvukao iz problema, resavanje moras da pocnes od korena, ne u hodu. Jer kad krene, samo ide. I negde na pola puta izgubis se i depresija te uhvati i stegne. Napravi od tebe nesto sto uopste nisi. Prestanes da vidis sebe u ogledalu. Pa onda prestanes i da se gledas. Zuris u plafon po ceo dan kao budala. Kao da je zid ikada resio neki problem. I onda potpuno neplanirano i bez razmisljanja uradis nesto sto ti tad deluje kao izlaz. Kao razmisljam mesecima pa mi nista dobro donelo nije, mozda bas treba da se desi nesto tek tako.

   I odvedu me daleko od buke, ljudi, kompa, svega sto mi ovde cini dan. Dobra namera. A onda je pao mrak. I shvatila sam da to nije za mene. Shvatila sam da to nisam ja. Shvatila sam da uopste ne moram da odem bilo gde da bih nasla mir. Jer mir je u meni sve vreme. I imam ga dok sam ovde gde jesam. Gde mi je mesto. Nikada mi drazi nije bio ovaj grad nego te noci. Dobila sam zivotnu samarcinu. I povratila sam se. Shvatila sam koliko je meni u stvari dobro. I da sam srecna. Samo mi je bilo jako dosadno. Nema razloga da mracim i da se gubim. To nisam ja. Ja sam ona koja voli zivot, ljude, sunce, miris Dunava. Ja sam ona koja voli i koja se ne plasi to da pokaze. Pa nek su i pogresni. Jedan sigurno nece biti. A do njega valja hodati.

   Ja sam slatki plavi narcis, emotivna aspida, ljubomorno prase, cvetic, bejbe….ja sam Helena, imam 30 godina i zeljno iscekujem svoj novi ljubavni nadimak.

Advertisements

Diplomirana

Published 16. фебруара 2015. by tresnjica

   A imala sam spremno sta cu da napisem kada se svecano po ko zna koji put budem vratila nakon duze pauze. Sada vise nisam sigurna da je to ono sto hocu da kazem. Ono sto je najvise uticalo na to da mi se paucina nahvata na blog, jeste da mi se razbolela tastatura, pa je njeno lecenje trajalo taman onoliko koliko i nedostatak para. U medjuvremenu je uspelo jos par stvari da iskrsne, a i prica zvana “sredjujem zube” jos uvek traje. Ajde bar imam lepsi osmeh ako nista drugo.

   Imam i razlog vise da se smejem od pre par dana. Pustolovina zvana studiranje dozivela je svoj kraj. Poslednja epizoda je zavrsena. Sega Mega game over. Sada mogu da se obesim na biro za nezaposljavanje. Svi me pitaju kako se osecam. Pa isto kao juce. Nije da se nisam radovala, samo ne vidim da ima smisla da skacem od srece. Predugo je trajalo, a i nisam sigurna da volim sto je gotovo. I onako nista ne znam da radim, osim da studiram. Mozda da upisem jos jedan faks, pa da se obezbedim sta cu raditi narednih deset godina. Salu na stranu, zaista ne znam sta cu sa sobom.

   Opet neka depresija u vazduhu. Nista se ne desava, a kad mi se desi onda mi ne valja to sto se desava. Ne moze mi se ugoditi. Bilo je malo srece na trenutak, ali proslo je brze nego sto je nastalo. Pomerilo mi se tlo pod nogama, opet guzicom o pod. Eto sada bih da se vrati, a nije bilo dobro.

   Volela sam kada je dolazio, ali ne i sebe pored njega. Prijao mi je taj privid srece koji je nastajao kada je tu. Onda bi otisao i sa sobom to odneo. Ostajala sam sama sa svojim mislima o nemiru koji zivi. Vise nisam bila sigurna da li vise volim da se krijem iza lazi ili da podnosim stvaran bol. Sada ne znam da li sam uopste ista volela. Pustala sam da bude kako mora. Nista nisam radila. Samo sam sedela i pustala da se desava mimo moje volje. Mogla sam danima da se ne pomerim. Bezvoljno. Zaboravila sam momenat kada je sve pocelo. A koliko mozes da se ne setis kada imas tek trideset.

   Falilo mi je ovo.

Imam nesto sto retko ko ima

Published 7. октобра 2014. by tresnjica

   Neko me podsetio skoro da sam blogerka. A i sanjala sam da me je neko od vas pitao gde sam. Pojma nemam. Sve se nesto desava, a nista se nije promenilo. Danas sam nesto nervozna, inace sam dobro.
   Nikako da izadjem iz renoviranja stana. April, kada je sve pocelo izgleda tako daleko, a opet kao da sam juce sedela u starom ambijentu. Jedno je sigurno, cuvena recenica “Majstori su stoka.” potpuno je istinita. Narocito ako celu pricu pokrenu dve zene, bez podrske. Sada kada bi me neko pitao za savet, rekla bih samo jednu stvar. Muskarac od 2 metra i 200 kila i sve ce ici po planu.
   Preziveh operaciju na vilici pre nedelju dana. Konacno sam ostala bez poslednja dva mlecna zuba. Izgleda da se mom organizmu taj decji momenat jako svideo pa ih je zadrzao toliko cvrsto da su morali da mi seku kost da bi ih izvadili. Zabetonirali se mucenici. Kazu anomalija neka urodjena. Guglala kasnije, pise da to ima oko 5 % ljudi. Osecam se tako posebno. A i slikali se tamo svi sa mojim snimkom kao da sam neki fenomen. Danima sam imala modrice i male otoke po bradi. Drugarica prvo rekla da izgledam kao hrcak, kasnije se predomislila. Kaze kao da sam imala sex sa divljom zivotinjom. Bolje da ne kazem sta je drugu palo na pamet. Meni sve to smesno i svima pricam da me zubar tukao. I njemu smesno. A u stvari bitno je da sam dobro prosla i da nemam bolove. Svi pitaju sto sam isla sama. A jeste, posle jos da ja smirujem tog nekog zbog onog sto se meni desilo. I onako zvuci strasnije nego sto jeste.
   Ide neko dete ulicom i jada se telefonom kako mu je falio poen za 5. A ja hodam za njim sa zasivenom vilicom sva modra i mislim se kako je nekada sve bilo jednostavno. I kako mi je to bio najveci problem, taj poen za 5.  Naravno, smejala bih se naglas, samo da mi usta nisu u tom momentu jos uvek bila kao majmunska guzica bez osecaja od anestezije.

   Sve u svemu, biti poseban ume da bude zajebano. 

Super secko je moj novi najbolji prijatelj sada, a meni se jede krmenadla. 

Oci boje dima

Published 12. јуна 2014. by tresnjica

   I dok su drugi ispisivali nove redove, ja sam se bavila brisanjem starih. Najbitnija prica prosle godine otisla je u kantu, barem ovu sajber, posto sve napisano cuvam u kompu. Razlog? Bilo bi lepo verovati da ce time da se izbrise iz zivota, ali cak ni to me nije navelo da to uradim. Jednostavno nema vise potrebe ovde da stoji. A da je postalo nebitno, ne bih o tome govorila i sada.

   Cutim mesecima, rekoh naucicu da pisem srecna. Nema sanse. Nije da ostavljam iza sebe neki posebno dobar period, nego pokusavam da nadjem drugu inspiraciju. Ali izgleda da je to jedino sto me cini tuznom. Ne mogu da se nazovem nesrecnom, ne osecam se tako. Mozda u odredjenim momentima. Ali momenti su i onako prolazni.

   Mlatim praznu slamu, vidim i sama. Ni na sta ovo vise ne lici. Bice ovo jos jedan los jun. Cesto sam spominjala blog koji se tako zvao. Bas u jednom od tih losih, ja sam napisala prve blog redove. Sada mi te muke izgledaju smesne. Cak se i dobro secam kada sam izgovarala da cu se tome jednog dana smejati. Kada prodje vreme, a proslo je osam godina.

   Volela bih da ponovo napisem “Crnu lastu” . Ne bas nju, nego nesto slicno. Mrzim sto sada nisam u stanju da proizvedem nista osim ovih obicnih redova. Da, tako nesto nastalo je kada i najveci bolovi do sada. Ali ne, nije dobro ovako. Dao mi Horhe rok do 1. Juna za novi post. Razocarala sam.

   Volim tisinu i letnje noci. Volim gola ramena i sveze opranu kosu. Volim usnama iscrtan mrak od dima. Podseca me na dva oka. Ona koja su tako volela. I koja je samo on tako zvao.

Stid

Published 24. фебруара 2014. by tresnjica

   Osecao se svez miris asfalta, kako to obicno biva posle kise. Dan je poceo pljuskom. Leto je te godine zavladalo neocekivano rano. A i dugo je lisce zadrzalo na granama. Sve je bila laz.

“Ides?”

“Znas kako ja ljubim svoje drugarice?”

Zagrlio je rukom oko vrata, privukao sebi i poljubio u obraz.

“Ja ne volim oci poput tvojih. A moj brat kad bi ih video, odmah bi se zaljubio u njih.”

    Stajala je presvucena stidom i ponekim tragom maskare od prethodnog dana. Cekala je da mu se usne jos jednom razvuku i daju znak da je to bila neukusna sala. Bio je ozbiljan.

   Odbijala je svaku pomisao da ima zle namere. Gledala je njegovim ocima, onima u koje nije zelela da se bilo ko zaljubi. Zeludac joj se zgrcio.

   Zakopcao je kosulju. Na silu se nasmejala.

“Hoces da proveris oko pet da li sam budan?”

“Hocu.”

   Zakljucala je vrata za njim. Sunce je sijalo. Sve je bila laz.

Published 20. јануара 2014. by tresnjica

   Desilo se nesto neobjasnjivo s pocetkom ove godine. Svi kazu da izgledam svezije i bolje od kako sam se vratila. Neki cak pomisle da sam se zaljubila. A nisam, nazalost. Moj odgovor na to je vrlo jednostavan, promena sredine. Da li je jedini i najtacniji, nisam sigurna. Odlazim ja redovno, pa se ne vracam ovakva. Ali nije da se bavim razlozima za moj iznenadni bolji “izgled”. Ono sto je sigurno, zaista se bolje osecam. I neka bude da je to moja novogodisnja odluka. Tacka.

   Kaze drugarica da vezemo crven konac oko ruke, maler da nas ne bije kad zakoracimo u novu godinu. Ajde reko, i onako sam sujeverna. Sta me kosta, osim tri kruga konca. A ne moze da skodi. Kakav placebo. Zvuci smesno, ali mene dusa vise ne boli.

   Da li si diplomirala? Evo samo sto nisam.

   Da li si se zaljubila? Bar u idiota nisam, kad vec nisam.

   Da li si smrsala? Nisam se ugojila.

   Da li te boli glava? Kad zaboli, znam da je na ramenima.

   Kaze horoskop da budem strpljiva do jula, kada me ceka neki totalni obrt u ljubavnom zivotu. Nadam se da je astrolog sebi obezbedio parcelu na groblju, ako se ovo ne desi, trebace mu od sredine leta.

   Trenutno je sve ok. Necu da trazim razloge. Bice jos bolje, jer mora. Uverena sam u to. Naucicu da koristim blog srecna.

   Tri tacke.

P.S. Ovo „svezije“ zvuci kao da je stigla svinjska butkica u mesaru.

2013.

Published 3. јануара 2014. by tresnjica

   Ono sto je 2012. zapocela, 2013. je dovrsila.

Vreme je da se nakratko osvrnemo na dogadjanja koja su obelezila ovu godinu. Za razliku od prethodne pocela je tiho, a kraj jos uvek ne znam, mada brojimo sitno do velikog finala. Ono sto se cele godine provlacilo kao lajt motiv je svakako kasnjenje. Pa shodno tome sve nade ulazem u onaj drugi docek. Sve sto sam planirala da se dogodi u odredjenom momentu, desavalo se sa zakasnjenjem. Dobro je sto se ipak desavalo, slozicete se, pa makar i nesto kasnije. Tim nepisanim pravilom, kitila sam jelku tek za Bozic, a letovala u oktobru. Mada bolje to nego da kasni plata ili nesto drugo. Ja kao neradnik mogu potpuno da se slozim sa ovim drugim i da pokusam da razumem ovo prvo, u nadi da ce mi se to u buducnosti sto manje desavati, jer u ovoj drzavi tesko da se to u potpunosti moze izbeci. I da  ovaj tekst ne bi otisao u pogresnom smeru, u narednim redovima priseticu se zajedno sa vama bitnih skorih momenata.

   Mojblog

Nesto sto nam je svima zajednicko je zavrsetak jedne blog ere, koja se desila u prvom delu godine. Kako nama, starim mojblogerima, tako i svima vama koji ste nas ovde lepo docekali i prihvatili. Drago mi je sto smo se nastanili bas na ovom mestu. Ne mogu da kazem da mi ne fale stari dani, ali smatram da nam je promena svima bila neophodna. Sada, par meseci kasnije, uzivam u pricama ljudi koje poznajem godinama, ali su novi blog prijatelji jedno veliko osvezenje. Srecna sam kada sa vama podelim ono sto sam napisala. Isto tako sa uzivanjem pratim vase redove, mada cesto ne komentarisem, sto ne znaci da nisam prisutna. Cinite me srecnom i hvala vam na tome.

   Bejbe

S pocetkom leta uletela sam u omanju zivotnu dramu. Svi vi koji ste me pratili u proteklim mesecima, upoznati ste sa situacijom u kojoj sam se nasla. Necijom nepaznjom zivot mi se pretvorio u pakao. Zdravim razumom, vedrim duhom i vecitim osmehom uspela sam da se iscupam iz depresivnog raspolozenja koje je nastalo kao posledica. Mnogo neprospavanih noci, mnogo sati razmisljanja i mnogo napisanih redova o tome. Odlican test za mnoga prijateljstva i veliki znak pitanja o mojoj zaljubljenosti. I uvek prisutna blog terapija kao ventil.

Izdvojila bih tekst “Bejbe”. Mislim da sam tu dosta rekla o sebi.

   Nekome prsten, a nekome cast.

Kada sam prvi put pisala “Crnu lastu” kao da sam predvidela da ce do ovoga doci. Tu se opet javila ona moja osobina da unapred isplacem tuge koje ce me zadesiti. Tako da ne mogu da kazem da mi je to obelezilo zavrsnicu ove jeseni, ali je moj nekadasnji strah konacno postao stvarnost. It’s official, bejbe.

                                                    ***

Neko mi je rekao da postoji mesto gde je sve lepo. Gde se ljudi samo vole. Gde vlada mir i duse sve su gole.

Gde zlobe, zavisti i oholosti ne postoje.

Gde razumevanje vlada i srce ne boluje.

Kada ponovo budem pronasla tog koji mi je ovo rekao, necu se uplasiti da priznam da u to verujem. Plakacu na glas i smejacu se dok me stomak ne zaboli. Dusa mi vise nece kriti nista.

Zelim vam svima da pronadjete taj svet.

Srecna Nova godina. 

P.S. Ovo sam napisala pre jedno mesec dana. Nakon toga sam naprasno odlucila da se povucem u rodni kraj, posto me je poterao neki maler. Shvatila sam da je to znak da treba da nestanem na neko vreme. To je razlog zasto me nema i zasto sa zakasnjenjem kacim ovaj post. Jelku sam okitila na vreme, a docek i nije prosao tako lose. Nasmejana sam, neka problemi ostanu u prosloj godini. Idemo dalje.

Bes

Published 13. децембра 2013. by tresnjica

   Dodje tako noc kada odlucis da uradis nesto po pitanju svog zamrlog ljubavnog zivota. Po principu, mozda to povuce nogu pa konacno nesto krene da se desava. Onda prelezis taj kriticni dan posle u nadi da ce promene krenuti kada osvane taj dan posle sutra. Onda taj dan osvane, ali gle cuda, ne desi se nista. Cak ti se ni onaj sto ti stalno visi na chatu ne javi. Pljune macka i vrati se tri koraka unazad kad te vidi. Ali ti ne prestajes da se nadas i verujes. I tako prodju dani, meseci i onda se samo jednog dana okrenes iza sebe i shvatis da se u proteklih 365 dana nije desilo ama bas nista i da jedino cime mozes da se pohvalis je ta jedna noc pre tacno toliko dana. Normalno, osetis se kao izgubljen slucaj. E onda krenu da se mesaju razna osecanja. U prvi mah ti se place, jer si tuzna, onda nekako spontano javi se bes. Pa ti dodje da tom nekom (ko ti je kriv za sve, a uvek postoji taj neko) iskopas oci kasikom, izbodes ga nozevima, bacis u prostoriju sa besnim kerovima, zakljucas i bacis kljuc. E to ako te prodje bez da uradis nesto kobno, onda opet places kao kreten. Negde na momenat javi se nekontrolisan smeh i ako si bar malo razuman, sprdaces se na svoj racun. To je, cini mi se, vrlo lekovito. Mada se ne osecam bas zdravo dok ovo kucam.

   Onda turis prs’ na celo i izgovoris u sebi, pa jebo te, da li je govedo koje ti je napravilo cirkus od zivota i dovelo te do toga da u mesec dana dobijas po dve menstruacije od pretrpljenog stresa, uopste vise i vredno spominjanja. Da, znam, nije. I da samo umem da prepoznam sta je to sto mi jos uvek ne da da krenem dalje, spalila bih isto ovog momenta.

   Nisam agresivna, usmerila sam svoj bes na pisanje, da neko ne bi stradao. Otpada cak i ono da pod uticajem poludelih hormona nekog ubijem, pa da se vadim na to. Jer onog momenta kada bih to uradila, osetila bih zadovoljstvo sto bi mi smirilo te iste hormone, tako da ne bih mogla da dokazem da nisam bila svoja. A i rekao mi Bojan da mu jebem kevu na blogu.

Opet pisem o njemu, a rekla sam da necu vise.

Za Novu godinu cu u pm, vidimo se ako jos neko ide tamo.

diplomiraniduduk

Razmišljanja jednog (ne?)običnog Duduka ili(ti) p...ljuva...nje uz vetar, a možda i sviranje ... za male pare

a ja bih rekla

Jelena Mugoša

KatarinaBarbara

Nikada ne možeš uništiti već izgovorenu reč.

Sekulic Mirko- Užički slikar

Pejzaži Užičkog kraja

Utočište

NE TRAŽI ME U SEBI. UPOZNAJ MENE!

Slučajni bloger

Olja Ristić

Filip Veljković

''najmlađi starac koji putuje put''

Na peronu 17

Filip Kosanović

BABYLON SONGS

Poems. Stories. Life. And other stuff

Tlana's World

This blog is about eyes, sights and language.

Креативно писање

Школа и блог радионица о креативном писању

Whatever, who cares...

...but, keep smiling!

ISPOVEST ŠEŠIROVOG PERA

...ili...kako su mi samo reči ostale......

Alisa u zemlji luda

Svet leptira, veštica i patetike...

priče i utisci

impresije o životu

Mandrak72's Blog

Bilo kojeg dana

poznanik

zato što te volim

BojeDuše

ko u čuda veruje, taj čuda i stvara (VIVO de ARTISTO)

Crowchase!

To where the beautiful is.

podsticaj

"Mali ljudi, koje mi zovemo "deca", imaju svoje velike bolove i druge patnje, koje posle, kao mudri i odrasli ljudi zaboravljaju. Upravo, gube ih iz vida. A kad bismo mogli da se spustimo natrag u detinjstvo, kao u klupu osnovne škole iz koje smo odavno izišli, mi bismo ih opet ugledali. Tamo dole, pod tim uglom, ti bolovi i te patnje žive i dalje i postoje kao i svaka stvarnost." I.A.

Zelena Soba

Moja vrata su uvek otvorena...

АГИТПРОП

Блог о КРЕАТИВНОМ ПИСАЊУ и још понешто...

БЛУКА

БЛаги БЛог

sarkazamsarkazam9

This WordPress.com site is the cat’s pajamas

Egregor

Iznad vremena...

Sopstveni portparol

Za pravilnu i zdravu duhovnu, duševnu i telesnu ishranu

Dudin blog

Leto je počelo, već u aprilu!

Kristina Plavšić

Čajanka pod kestenom

NeZnamŠtaMiBi

Svaštarenja jedne Plave Baklave i njenog Baklavceta :-)

Impresije

O neumoljivosti karaktera da pronađe svoj put

te čudne situacije

jer imam sebe uz sebe

Loga

Imaš li kome da kažeš da si od krvi i mesa?

Dnevnik slučajne domaćice

Priče, poneka pesma, kritika društva

Blueberry NS

Blog for my darling ;-)

Nesnađena

4 out of 5 dentists recommend this WordPress.com site

oblogovan

Pokušaj slaganja reči u nizove u kojima će se neko prepoznati...

U potrazi za leptirom

... jedan običan život ...