2013.

   Ono sto je 2012. zapocela, 2013. je dovrsila.

Vreme je da se nakratko osvrnemo na dogadjanja koja su obelezila ovu godinu. Za razliku od prethodne pocela je tiho, a kraj jos uvek ne znam, mada brojimo sitno do velikog finala. Ono sto se cele godine provlacilo kao lajt motiv je svakako kasnjenje. Pa shodno tome sve nade ulazem u onaj drugi docek. Sve sto sam planirala da se dogodi u odredjenom momentu, desavalo se sa zakasnjenjem. Dobro je sto se ipak desavalo, slozicete se, pa makar i nesto kasnije. Tim nepisanim pravilom, kitila sam jelku tek za Bozic, a letovala u oktobru. Mada bolje to nego da kasni plata ili nesto drugo. Ja kao neradnik mogu potpuno da se slozim sa ovim drugim i da pokusam da razumem ovo prvo, u nadi da ce mi se to u buducnosti sto manje desavati, jer u ovoj drzavi tesko da se to u potpunosti moze izbeci. I da  ovaj tekst ne bi otisao u pogresnom smeru, u narednim redovima priseticu se zajedno sa vama bitnih skorih momenata.

   Mojblog

Nesto sto nam je svima zajednicko je zavrsetak jedne blog ere, koja se desila u prvom delu godine. Kako nama, starim mojblogerima, tako i svima vama koji ste nas ovde lepo docekali i prihvatili. Drago mi je sto smo se nastanili bas na ovom mestu. Ne mogu da kazem da mi ne fale stari dani, ali smatram da nam je promena svima bila neophodna. Sada, par meseci kasnije, uzivam u pricama ljudi koje poznajem godinama, ali su novi blog prijatelji jedno veliko osvezenje. Srecna sam kada sa vama podelim ono sto sam napisala. Isto tako sa uzivanjem pratim vase redove, mada cesto ne komentarisem, sto ne znaci da nisam prisutna. Cinite me srecnom i hvala vam na tome.

   Bejbe

S pocetkom leta uletela sam u omanju zivotnu dramu. Svi vi koji ste me pratili u proteklim mesecima, upoznati ste sa situacijom u kojoj sam se nasla. Necijom nepaznjom zivot mi se pretvorio u pakao. Zdravim razumom, vedrim duhom i vecitim osmehom uspela sam da se iscupam iz depresivnog raspolozenja koje je nastalo kao posledica. Mnogo neprospavanih noci, mnogo sati razmisljanja i mnogo napisanih redova o tome. Odlican test za mnoga prijateljstva i veliki znak pitanja o mojoj zaljubljenosti. I uvek prisutna blog terapija kao ventil.

Izdvojila bih tekst “Bejbe”. Mislim da sam tu dosta rekla o sebi.

   Nekome prsten, a nekome cast.

Kada sam prvi put pisala “Crnu lastu” kao da sam predvidela da ce do ovoga doci. Tu se opet javila ona moja osobina da unapred isplacem tuge koje ce me zadesiti. Tako da ne mogu da kazem da mi je to obelezilo zavrsnicu ove jeseni, ali je moj nekadasnji strah konacno postao stvarnost. It’s official, bejbe.

                                                    ***

Neko mi je rekao da postoji mesto gde je sve lepo. Gde se ljudi samo vole. Gde vlada mir i duse sve su gole.

Gde zlobe, zavisti i oholosti ne postoje.

Gde razumevanje vlada i srce ne boluje.

Kada ponovo budem pronasla tog koji mi je ovo rekao, necu se uplasiti da priznam da u to verujem. Plakacu na glas i smejacu se dok me stomak ne zaboli. Dusa mi vise nece kriti nista.

Zelim vam svima da pronadjete taj svet.

Srecna Nova godina. 

P.S. Ovo sam napisala pre jedno mesec dana. Nakon toga sam naprasno odlucila da se povucem u rodni kraj, posto me je poterao neki maler. Shvatila sam da je to znak da treba da nestanem na neko vreme. To je razlog zasto me nema i zasto sa zakasnjenjem kacim ovaj post. Jelku sam okitila na vreme, a docek i nije prosao tako lose. Nasmejana sam, neka problemi ostanu u prosloj godini. Idemo dalje.